Ово су типичне мисли о родитељима које тинејџери говоре у психолошком-педагошком  саветовалишту.
КАЖУ...
Кажу ми да поштују ваше поштење, поготово оно које захтева храброст, као у ситуацијама када признате да сте погрешили.

Кажу ми да поштују вашу упорност, као на пример када им сваки дан изнова покушавате помоћи око школских обавеза иако су вас они - не једном - хладно одбили.
Кажу ми да воле да дођете на њихове утакмице или наступе иако кажу да их није брига.
Одушевљава их како увек нудите нежност, а никада је не молите или не захтевате заузврат.
Кажу ми да то што се можете смејати властитим "гафовима" помаже да могу саслушати што им говорите о њиховим.
Кажу ми да их импресионира како успевате ставити своје потребе на страну због њихових, као на пример када знају колико вам је важна чистоћа и ред, а ипак не схваћате њихову збрканост и неорганизираност лично.
Кажу ми да су дуго били тужни након што сте им рекли колико сте уплашени и жалосни били када су дошли кући пијани.
Запрепаштени су колико тога радите и обављате без да се икада пожалите.
Кажу ми да не разумеју како сте се успели носити с агресивним и насилним суседом без да сте на тренутак изгубили достојанство.
Желе знати како вам полази за руком изгледати тако снажно без да икада подигнете руку у љутњи.
Поносни су што имате вештине које вам помажу да се као муж и жена тако добро слажете и након свих тих година проведених заједно.
Кажу ми да виде како их учите живећи ваш живот, а не држећи "предавања".
Кажу ми да су стварно сретни што никада не кажете: "Рекли смо ти".
Пуно размишљају о томе како никада не вређате и не посежете за "ниским ударцима", чак и када су то заслужили и када би то било најлакше.
Кажу ми да им се чини када вас гледају да сте стварно баш некако "одрасли".
Кажу ми да воле тренутке када им не кажете што и како нешто направити него их пуштате да то учине сами.
Захвални су вам за све оне одлуке за које знају да сте их хтели контролисати, али нисте јер сте желели да одрасту и буду своји.
Кажу ми да вас слушају шта говорите о алкохолу и дрогама зато јер их не користите.
Кажу ми да им није јасно како вам успева задржати мирноћу и онда када они полуде.
Кажу ми да су поносни што и даље настојите учити како бити још бољи родитељ.

И ШТО ЈОШ КАЖУ?
Кажу ми да ништа не чују када тако јако вичете.
Кажу ми да им је одвратно колико сте "мали" након шестог пива.
Кажу ми да не подносе мољакање или захтевање нежности.
Кажу ми да се осећају изгубљено када постанете хладни према њима јер су погрешили.
Кажу ми да су уплашени када им на њихове ружне речи вратите "мило за драго".
Кажу ми да је тако тужно видети да сте тако карактерно слаби да морате користити снагу мишића да би им "утерали страх у кости" и успоставили дисциплину.
Кажу ми да се смањујете у њиховим очима сваки пута када сте саркастични.
Кажу ми да их ухвати паника када виде да се понашате исто тако детињасто као и они.
Сваки родитељ жели бити и нада се да је онај из прве "листе"- онај који дарује својем детету унутрашње  вредности и снагу коју му нико више неће моћи одузети у овом лудом свету у којем ће неминовно морати доносити тешке одлуке и борити се за себе.

_{извор: http://www.vukkaradzicns.edu.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=9:zaposleni&catid=19&Itemid=164}